Jeste, treba verovati starima. Ne kažem starijima, kažem starima!
I kako i ja stižem u te stare godine (kaže krštenica, a što se izgleda tiče, promuvavam se još kao ihahaaaa mladja, pa mudro ćutim), treba verovati i meni!
Nego, trebalo je da zapišem koju što mi pade na um ovako uz zakasnelu kafu (jerbo je nestalo struje, pa sam skuvala neku ofrlj, a sad je ona prava, tri puta dignuta, je li) o življenju svakog dana. Tj. o hvatanju života za rogove. Iako je šut. Znači, trebalo je da posavetujem one koji pročitaju da zapamte da svakog dana nadju nešto što će ih nasmejati, nešto čemu će se sami obradovati ili obradovati druge, pa se setih baba Miljane koja je to meni pričala. Nego ja tad imala dvadeset pa sam mislila, izlapela baba!
I sad mi žao što je nisam baš uvek slušala! Nije da sam nezadovoljna svojim životom, ali sam baš mogla da izbegnem neke tužne dane! E baš sam mogla!
Nego, što svi moji bivši dospeju u novine???
A kako sam ja samo išao protiv te ideje svaki-dan-po-jedan-osmeh-sebi-ili-drugima! Čak sam se budio spuštajući sebe na zemlju. Jer, verovao sam da sreća uspavljuje ljude.
A što ti bivši dospevaju u novine? Pa, znaju da si ti već pre njih tamo došla - jure te, bre, autorko BRLJAnja!